Српска Православна Црква је аутокефална, тј, црквено независна чланица породице Православних Цркава и највећим дијелом покрива подручје Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске. Пошто се број Срба који живе у иностранству посљедњих година нагло повећао, данас имамо српске православне парохије на свим континентима.
Одмах по доласку на Балкан српска племена су постепено покрштена и примила су православну хришћанску вјеру. Рукоположењем Св. Саве за првог аутокефалног Архиепископа Србије 1219. године разне српске области сједињене су у једну црквену цјелину под ду- ховним окриљем Православне Цркве Цариградске. Пошто је српска средњевјековна краљевина расла у величини и утицају, Стефан Душан, српски краљ од 1331. г. узео је титулу цара 1346. и као први српски цар владао до 1355. године. Следствено том развоју догађаја и Пећка Архиепископија подигнута је на ранг Патријаршије.
Период до доласка Турака био је вријеме великог успона и процвата Српске Православне Цркве. Након коначног пада Деспотовине 1459. под турску власт већи дио српских земаља постао је турски пашалук. После смрти патријарха Арсенија II 1463. године, његов наследник није био изабран, те је тако Српска Патријаршија de facto укинута и Српска Црква потпала под јурисдикцију Васељенске Патријаршије. На велико залагање српских епископа Патријаршија је поново обновљена 1557. г. у вријеме султана Сулејмана Величанственог. За патријарха у Пећи постасвљен је брат познатог Мехмед Паше Соколовића – Макарије.
Oбнова Патријаршије била је од великог значаја за Србе јер је помогла духовно обједињавање свих Срба у Турској Царевини. Након низа српских устанака против Турака, у чему је Црква имала водећу улогу, Турци су поново укинули Патријаршију 1766. г. Од тада је Српска Црква поново враћена под јурисдикцију Васељенске Патријаршије у Цариграду.
Овај период тзв „фанариота“ био је вријеме велике духовне кризе јер су грчки епископи имали врло мало разумјевања за своју српску паству. У том периоду је и највећи број Срба хришћана прешао на ислам како би избјегао тешке порезе и зулум који су им били наметнули Турци као одмазду за устанке и отпор. Многи Срби су са својим владикама и свештенством у то вријеме избјегли у јужну Угарску гдје је Српска Црква уживала аутономију. Сједиште архиепископа било је премјештено из Пећи у Карловце. Коначно, 1879. године, Српска Православна Црква поново је постала аутокефална, у исто вријеме када је Србија била призната за независну државу. Након Првог свјетског рата сви Срби су били уједињени под једном духовном влашћу и Патријаршија је обновљена коначно 1920 г. под патријархом Димитријем. Пуна титула новог Патријарха била је: „Архиепископ Пећки, Митрополит Београдско-Карловачки и Патријарх Српски“.
У Другом свјетском рату Црква је прошла голготско страдање, посебно у западним крајевима гдје су многи епископи, свештеници и преко 700.000 православних хришћана пострадали као жртве хрватског и муслиманског фашистичког терора. Стотине цркава су сравњене са земљом и оскрнављене. Након рата Српска Црква пролази тешка искушења комунистичке диктатуре. Атеистичке власти су забраниле вјеронауку, конфисковале већи дио црквене имовине и вршиле разне притиске како би умањиле утицај Цркве у народу. Тек од 1989. г. положај Цркве постао је сношљивији, мада црквена имања, одузета после рата, још нису враћена својим законским власницима.
Највише тело Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Сабор, чине сви епископи који се састају једном годишње, у мају мјесецу. Такође постоји и стални Синод који чине четворица архијереја и који се за вријеме свог мандата баве свакодневним питањима живота Цркве, која по процјени броји око девет милиона верника. Српска Православна Црква има 32 епархије, укључујући четири епархије у Северној Америци и двије у Аустралији, 5 Богословија, Теолошки факултет и Духовну академију у којима се образују кандидати за свештенички позив.