Шта су нама Косово и Метохија и Видовдан

Објављено у: Остале вијести | 28. јуна 2016.
Шта су нама Косово и Метохија и Видовдан

За сваки Видовдан, Дан општине Модрича, наметне ми се питање: „Шта су нама Косово и Метохија и Видовдан?“ Је ли то некадашње дно великог језера претворено у плодну косовско-метохијску котлину заштићену моћним вијенцима Шар-планине и Проклетија, или је то богата житница и родни воћњаци, или је то највеће европско развође у којем Ситница и Лаб преко Ибра журе у Црно море, а три Бистрице (Пећка, Призренска и Дечанска) преко Белог Дрима во̀де во̏де у Јадранско, док Неродимка преко Лепенца и Вардара жури у Егејско, или су то најзначајнија европска налазишта олова и цинка или највеће балканске резерве лигнита, или још непровјерене количине никла, хрома, сребра и злата, или моћни енергетски потенцијал, или према сателитским снимцима значајне резерве нафте, или је то плато са кога се контролишу све четири стране европског тла, или је то оно што од вајкада зову европским пупком на који је у походу на Европу ударио Мурат 1389. и у походу на Русију Клинтон 1999. године, или…

Јесте, све нам је то Косово и Метохија и нама и онима који стољећима безочно кидишу на њега – на земљу и воћњаке које смо ми култивисали, на руднике које смо ми отварали, на енергетске потенцијале које смо ми подизали, на путеве, пруге и аеродроме које смо ми градили, на школе и универзитете које смо ми отварали, а они проглашавали својим. Међутим, Косово и Метохија су за Србе и још нешто много, много веће. То је 1.181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен-капела и спомен-костурница, затим 96 тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле, што представља укупно 1.353 српска здања. Све то овај простор чини завјетном српском земљом озвезданом светињама. Тражити од нас да се тога одрекнемо било би исто као захтијевати од Египћана да пирамиде прогласе енглеским, или од Француза да Нотр Дам поклоне Американцима, или да Кинези свој зид дају Русима, или… Ту смо се уписали у хришћане, научили читати, писати и сликати, ољудили се и постали народ и држава. Ту смо, два вијека прије него је откривена Америка (1492), подигли четири српска манастира који и данас представљају бисере свјетске културне баштине: Пећка патријаршија – комплекс храмова чија је прва црква посвећена Светим апостолима подигнута 1230, Богородица Љевишка у Призрену – 1306, Грачаница – 1321. и Високи Дечани – 1335. године.

Ако је нечије туђе, Косово се не би звало земљом косова, а Метохија црквеним посједом, само је српска Бистрица бистра, Ситница ситна, Шар планина шарена, Проклетије проклете, Вучитрн вучији трн, Рогозина се зове по рогу, Коритник по кориту, Дреница по дрену, Пећ је град пећи, а Ђаковица ђака, Урошевац град цара Уроша, Митровица светог Димитрија… Чије ли је Савино језеро на Проклетијама и Обилићево у пољу косова? Њихова имена су српске тапије од Бога дате за сва времена. Оне одувијек, представљајући се другима, одмах кажу, и када их не питају, коме припадају од постања. Бистрица, без обзира да ли је изговарају тврдо или
меко, кратко или дуго, гутајући или котрљајући р, и без обзира којим је писмом пишу, може чак и латиницом и арабицом, увијек је само бистра и само сербска.

Јесте, све нам је то Косово и Метохија и још нешто много, много веће. Ту смо на Видовдан, 28. јуна 1389. године, стали у име цијеле Европе на црту онима који су кренули да је робе и пале, ту смо повукли линију између слободе и ропства, херојства и кукавичлука, патриотизма и издаје, освајача и браниоца да заувијек останемо на правој страни. Ко је ту кренуо и на чију земљу, куће, богомоље, робље, ко је то пошао да из Србије пуни своје амбаре, оборе и ризнице, да регрутује српске момке у јаничаре, а дјевојке у хареме? Зар није била света људска дужност таквој сили стати на пут ма колико она била бројна и моћна, зар се одувијек право на живот и слободу није животом бранило?! Е, тада и ту смо постали људи и јунаци, тада смо постали небески народ да то останемо кроз сва тешка и мутна времена до данас, тада смо на небу крвљу својом уписали морални закон: „Боље је часно умријети, него на срамоту живљети.“

Јесте, све су нам ово Косово и Метохија и Видовдан и још нешто много, много веће. Косово нам је и свети кнез Лазар који у бој иде на челу својих ратника и који их у бој води не мјерећи силу која га напада већ светињу коју брани, и Милош Обилић који гине за ријеч и образ, и барјактар српске војске Бошко Југовићу који главу даје, а барјак не даје, и Бановић Страхиња који одреди мјеру људској части и дужности, и Косовка Дјевојка која вином руменијем вида ране јунацима, и она мајка што је „…тврда срца била / да од срца сузу не пустила / за својијех девет Југовића / и десетим старим Југ Богданом,“ и Марко Краљевић који и послије Косова дијели косовску правду по земљи Србији „ни по бабу ни по стричевима / већ по правди Бога истиног,“ и…

Ето, све нам је ово Косово и Метохија и Видовдан и још много, много тога што ја грешан и кратке памети не стигох набројати на овом малом простору и у кратком времену, а што памте историја, поезија и гусле, црквено појање и звона, што нам је записано у генетском коду да траје док нас буде било и да опомиње послије нас да људи морају остати људима. Знам, рећи ће ми да је ово мит, легенда и поезија, а ја ћу одговорити да је ово етика и да све оно што не припада етици и поезији припада биологији и да је трулежно и пролазно. Знам, неће ми вјеровати они који вјерују да су Американци Србима отимали Косово да би га дали Албанцима (мало сутра), неће ми вјеровати они који не виде ни до подне а камоли мало даље, неће ми вјеровати они који су плаћени да не гледају, да не мисле, да ћуте и да понављају оно што им се каже… Али, али зато ће ми вјеровати они који су чистих руку и образа, који гледају срцем, вјерују душом, мисле главом – е они знају шта су нама и чији су Косово и Метохија и Видовдан.

Глигор Муминовић