Почетак Великог поста

Објављено у: Остале вијести | 14. марта 2016.
Почетак Великог поста

Када човек крене на пут, мора да зна куда иде. Тако је и са Великим постом. Пре свега, Пост је духовно путовање, а крајњи му је циљ Васкрс, „Празник над празницима“. То је припрема за „испуњење Пасхе, као истинитог Откривења“. Стога морамо почети са тим да разумемо везу између Великог поста и Васкрса, јер она открива нешто врло битно, врло важан путоказ у нашој хришћанској вери и животу.

Да ли је неопходно да се објашњава да Васкрс није само један од празника него нешто више? Он је нешто више него прослава једног догађаја из прошлости. Свако то зна, ко је бар једном учествовао у оној ноћи која је „светлија од дана“, и ко је осетио ону јединствену радост. У чему је та радост? Зашто ми на пасхалној литургији можемо да певамо: „Сада је све испуњено светлошћу, небо и земља и подземље“? У ком смислу ми прослављамо, а кажемо да то чинимо празнујући „умртвљење“ смрти, разорење ада, почетак другог вечног живота …? Одговор на сва ова питања је следећи: нови живот, који је засијао из гроба пре више од две хиљаде година, дат је свима онима који верују у Христа. Нама је он дат на дан крштења, као што каже апостол Павле, били смо „сахрањени са Христом, да бисмо, као што је Христос васкрснуо из мртвих, и ми на исти начин живели новим животом“ (Рим 6,4).

На тај начин, на Васкрс прослављамо Христово васкрсење као нешто што се десило и што се још увек дешава нама. Јер сваки од нас је примио дар новог живота и силу да може да га прихвати и да по њему живи. То је дар који коренито мења однос према свему у овоме свету, укључујући и однос према смрти. Он је тај који нам даје могућност да тврдимо: „Нема више смрти“. Али, смрт је ипак још ту, ми смо са њом суочени, и једног дана, доћи ће она и однети и нас. Међутим, наша целокупна вера је у томе да је Христос својом смрћу изменио саму природу смрти, учинио је Проласком, Пасхом у Царство Божије, преобративши трагедију над трагедијама у коначну победу, „згазивши смрћу смрт“. Он је учинио да и ми будемо учесници Његовог васкрсења. Због тога, на крају васкршњег јутрења можемо да кажемо: Хрисшос воскресе и живот донесе! Хрисшос воскресе и нико од мртвих не остаде у гробу!

Ово је вера Цркве, коју су потврдили и учинили очигледном безбројни Свети. Ипак, није ли наш свакодневни доживљај да ми овакву веру врло ретко поседујемо, да свакодневно губимо и изневеравамо „нови живот“, који смо примили као дар и да живимо тако као да Христос уопште и није устао из мртвих, као да јединствени догађај за нас уопште нема никаквог значења? Све је ово због наше слабости, због немогућности да стално живимо „вером, надом и љубављу“ на оном нивоу на који нас је Христос уздигао када је рекао: „Тражите, пре свега, Царство Божије и Његову праведност“. Толико смо заузети и запослени, толико погружени у нашу свакидашњицу да све ово заборављамо, а пошто заборављамо, ми грешимо. И преко ове заборавности, грешења и греха живот нам поново постаје „стари“, сићушан, таман и потпуно безначајан безначајни пут према безначајном циљу. Успевамо да заборављамо чак и на смрт и тада, одједном, усред нашег „уживања у животу“, она нам одједном долази: страшна, неизбежна, бесмислена. Можда, с времена на време, признајемо и исповедамо наше различите „грехе“, мада смо престали да свој живот доводимо у везу са оним новим животом који нам је Христос открио и дао. Стварно, ми живимо тако као да Он није никада ни долазио! То је једини прави грех, грех свих грехова, бездана туга и трагедија нашег номиналног хришћанства.

Ако ово схватимо, онда можемо да разумемо шта је то Васкрс и зашто му је потребан као неопходан услов Велики пост. Онда можемо да схватимо да литургичка традиција Цркве, сви њени „кругови“ и службе, пре свега постоје зато да би нам помогле да поново откријемо и окусимо визију новог живота, који смо тако лако изгубили и издали, да можемо да се кајемо и вратимо к њему. Како можемо да волимо и желимо нешто што не познајемо?! Како можемо да ставимо изнад свега другог у нашем животу нешто што нисмо видели и окусили?! Укратко: како можемо да стремимо Царству о којем немамо појма?! Црквено богослужење је од самог почетка представљало наш улазак у Царство Божије, наше заједничарство са њим, нови живот тога Царства.

Па ипак, „стари“ живот, пун греха и безначајности, лако се не превазилази и не мења. Еванђеље очекује и захтева од човека напор, за који је он неспособан у оваквој ситуацији. Изазвани смо визијом, циљем, начином живота, који је тако далеко изнад наших могућности. И сами апостоли, када су чули учење свога Учитеља, питали су разочарано: „Али, како је то могуће?!“ Заиста, није лако одбацити ситничарски идеал живота саздан из свакодневних брига, трке за материјалним добрима, тражења сигурности и задовољства, и прихватити идеал живота у којем је циљ савршенство: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески.“ Овај свет преко свих својих „медија“ каже: буди срећан, лако ћемо, иди широким путем.

Христос у Еванђељу каже: изабери узак пут, бори се и трпи, јер је то пут који води јединој правој срећи. И уколико Црква не помогне, како ми можемо да направимо тај ни мало лак избор, како се можемо кајати и вратити оном свечаном обећању које нам се даје на Васкрс сваке године? Ту, ипак, прискаче у помоћ Велики пост. То је помоћ коју нам пружа Црква, школа покајања, која је једина у моћи да прими Васкрс не као просто одобрење да се једе, пије и опусти него као крај свега „старог“ у нама и наш улазак у „ново“.

Пут, поклоничко путовање! Чим смо га отпочели, учинили први корак у „радосну тугу“ Великог поста ми сагледавамо далеки, веома далеки циљ. То је радост Васкрса, то је улазак у славу Царства Божијег. И та визија, предукус Васкрса, чини великопосну тугу радосном, а наш напор у посту „духовним пролећем“. Ма колико да је ноћ тамна и дуга, током целог поста нам стално сија на хоризонту мистериозна и лучоносна зора: „Не лиши нас наших очекивања, о Човекољупче!“

Протојереј Александар Шмеман